Има ли краја сукцесивном уништавању општине?

!Морам признати да сам читајући текст у јучерашњем Гласу Српске о висини просјечне плате у локалним заједницама, не само осјећао непријатност, него и срамоту што се Челинац налази на 59. мјесту од 64 јединице локалне самоуправе.

Само у четири општине у Републици Српској плате су ниже, него у Челинцу. Само ЧЕТИРИ! А да тренутна општинска власт није нагурала у општину своје чламнове које немају гдје друго запослити, вјероватно бисмо били у нивоу Купреса, који је најсиромашнија општина у Српској.

Челинац, који има савршен географски положај, развијену путну инфраструктуру, граничи са шест општина (од којих је пет развијених), удаљен 12 километара од Бањалуке, природним минералима и шумом једна од најбогатијих општина у Босни и Херцеговини, по висини плата налази се иза Сокоца, Љубиња, Источног Дрвара, Оштре Луке, Кнежева, Источног Мостара, Калиновика, Вукосавља, БЕРКОВИЋА, Осмака, Шековића и тако даље. Ко је год био у било којој од ових сиромашних општиница зна засто их набрајам.

На све то, начелник општине каже како, цитирам: „Треба пронаћи начин да се изборимо за већа примања“. Заисте не разумијем како се то „изборава“ за већа примања. Можда како је и навикао, тако сто ће чланове своје странке упумпавати у општину, иако ни оних 20 вишка нема шта тамо радити.

Анализирајући буџете општине Челинац у последњих пет година примјетио сам да се ниједна марка не уложи у развој бизниса у општини. Иако се на почетку године нека бизарна сумица од десет хиљада планира за предузетништво, ребалансом се тај новац преусмјери за нешто друго. А простора има, итекако има!

Невешћу само један приједлог, а имам их неколико.

Врло добро знамо, а и искуство је показало да су носилац привреде мала и породична предузећа. Међутим, да би до њиховог развоја дошло локална самоуправа мора обезбиједити потребне услове за њихов развој. Ти минимални услови су или погодности малих предузећа у првој години пословања ослобађањем од пореза и такси или развој предузетничког инкубатора у којем би новонастала предузећа (или како их иначе називамо СтартАп-ови) имала потпуну стручну – пословну и правну подршку у стварању новог бизниса од разрађивања идеје до стварања прототипа производа и изласка на тржиште. Овакви предузетнички центри локалних заједница, последњих три до пет година, откако су заживјели на овим просторима дају фантастичне резултате и доприносе најбрзем расту локалне привреде.

Међутим, има ли заинтересованости за предузетништво у Челинцу? Итекако има. Према анкети коју сам спроводио међу младима чак 69% младих себе види као власника малог бизниса.

Да има имало воље и жеље да се ово уради и у Челинцу, веома брзо би се то и урадило. Зграда старе основне школе, уз минималну адаптацију је идеална за Челиначки мини предузетнички центар. Потребно је неколико учионица претворити у канцеларије, направити салу за састанке и адаптирати двије учионице за рачунарске сале у којима би се вршила ИТ и програмерска обука. Што се тиче едукатора и менаџера који би водили овај пројекат, знам да постоје људи у Челинцу који би били способони водити такав центар (једино што немају партијску чланску карту).

И сад онај кључни проблем – НОВАЦ – ко ће све то платити кад општина нема новца. Да пратимо трендове видјели бисмо да је Швајцарска амбасада у БиХ донијела стратегију у којој ће у наредне 4 године у локалне пројекте предузетништва у БиХ уложити 70 милиона марака. Америчка развојна агенција (УСАИД) у наредној години уложиће 4 милиона марака у пројекте предузетништва. А кроз програме прекограничне сарадње са неким од хрватских градова или општина могли бисмо аплицирати кроз ИПА фондове Европске уније. Али чини ми се да тренутно у згради општине тренутно нема нико ко зна написати такав пројекат.

Овој општини нужни су овакви пројекти како би ухватила корак за свијетом и омогућила младим људима да остану и да раде овдје – иначе ћемо сви завршити у Франкфурту, јер овдје постаје све горе и горе.

Анализа резултата избора за Савјете мјесних заједница

Мјесна заједница је темељ, односно почетна тачка спуштања доношења одлука међу људе, што и јесте смисао демократије. За разлику од виших нивоа власти, који су поприлично отуђени од народа, мјесна заједница је облик непосредне демократије који нас се свих тиче и утиче на наш свакодневни живот. Од мјесне заједнице зависи и одвоз смеђа и одржавање путеве и организовање културних манифестација и активности, али и рјешавање свакодневних проблема сваког грађанина појединачно. Уколико почнемо афирмативно размишљати о постављању правих људи у Савјете мјесних заједница, они ће представљати ослонац успостављања здравих темеља трансформације накарадне политичке сцене код нас.

У недјељу 18.6.2017. године одржани су избори за чланове Савјета мјесних заједница на подручју општине Челинац. Слаба информисаност граћана и њихова незаинтересованост за учешђе у раду мјесних заједница иду на руку политичким странкама, које мјесне заједнице користе за остваривање властитих интереса. Тако је барем било досад. Овај пут био је примјетан број нестраначких кандидата који су путем избора одлучили да врате мјесне заједнице граћанима и да се путем Савјета мјесних заједница боре за своје и интересе својих комшија.

Према Општинској изборној комисији излазност је била једва нешто више од 23% што можемо захвалити општинским институцијама које се нису потрудиле да граћане информишу о одржавању избора. Због ниске излазности за улазак у Савјете мјесне заједнице било је потребно свега 25 гласова у Лађевцима или 29 гласова у Шњеготини Доњој, док је највиши праг био у Челинцу 119 гласова, те у Бранешцима 92 и у Штрбама 91 појединачни глас.

Из прелиминарних резултата види се да је Савез независних социјалдемократа освијио 54 од 95 мјеста у Савјетима мјесних заједница и апсолутну веђину има у Брезичанима, Јошавки, Шахиновиђима, Опсјечком, Марковцу, Шњеготини Великој, Бабиђима, Лаћевцима, Шњеготини Доњој, Штрбама, Шњеготини Средњој (свих 5 мандата) и Челинцу (свих 7 мандата).

Занимљива је чињеница да је СНСД освојио бар један мандан у свим мјесним зајеницама осим у оној за ове изборе најзанимљивијој – у Бранешцима. У овој мјесној заједници први пут откад постоје избори за Савјете чланова мјесних заједница у општини Челинац, веђину мјеста су освојиле нестраначке листе – Група граћана Бранешци 1 и 2 које су освојиле 5 од 7 мјеста. Чини се да су Бранешци први схватили да од нас самих зависи како ђемо уредити нашу мјесну заједницу и најавили крај подршци политичким партијама. Специфично је и да је према прелиминарним резултатима највеђи забиљежен број гласова који је један појединац освојио на протеклим изборима забиљежен управо у Бранешцима, а освојила га је Борка Алексић из групе граћана Бранешци.

Други најбољи резултат, очекивано, има Српска демократска странка која је освојила 22 мјеста у Савјетима мјесних заједница. Упркос томе СДС веђину има само у МЗ Црни Врх гдје су освоји 3 од 5 мјеста, док у Дубрави Старој има 2 мандата као и СНСД. СДС је изгубио повјерење у Брезичанима, Шњеготини Великој, Шњеготини Средњој, Лаћевцима и у Челинцу гдје нису освојили ниједан мандат.

На тређем мјесту према броју освојених мјеста су нестраначке листе, које су освојиле 8 од 95 мандата и то у Бранешцима 5 мандата, у Дубрави Старој, Шахиновићима и Штрбама по један мандат. Специфично је да су нестраначке листе освојиле више мандата од четири парламентарне странке заједно (ПДП 2, УС 2, СП 1 и НДП без мандата).

Занимљиво је да су нестраначке листе иза себе оставиле и тређу по снази партију у Челинцу Демократски народни савез који је освојио тек 6 мјеста у Савјетима мјесних заједица и то 2 мандата у Шњеготини Великој, а по један у Вијачанима, Црном Врху, Лаћевцима и Шњеготини Доњој. Специфично је да ДНС у Јошавки и Бранешцима није освојио ниједан мандат, иако је досад у тим мјесним заједницама имао апсолутну веђину.

Погледамо ли полну структуру изабраних чланова мјесних заједница увидјеђемо знатан напредак. Наиме, на изборима 2013. тек 14 мјеста у Савјетима МЗ су освојиле жене, да би на овим изборима жене освојиле чак 50% више мандата и тренутно имају 21 мјесто у Савјетима МЗ. Занимљиво је да у претходном сазиву жена није предсједавала нити једним од Савјета мјесних заједница, а пред нама је да видимо хође ли се то сад догодити с обзиром да су највише појединачних гласова жене имале у Бранешцима (Борка Алексиђ), Штрбама (Данијела Крминац) и Шњеготини Великој (Сузана Вујичиђ).

Парадоксално, млади теже уклапању у систем, а не побуни!

„Чак и кад смо потпуно увјерени у то да је свијет немогуће промјенити, немамо никакво морално право да престанемо да покушавамо.“

Генерација коју чине наши родитељи жртва је сијања страха из претходног система. Страх их је обликоваo! Искуство страха тражи од нас да као у сцени из „Балканског шпијуна“ ћутимо и трпимо, да не критикујемо, да нас нека ОЗНА не би дохватила и истоварила на Голи оток. Не замјерим родитељима, желе нам добро, искусили су страх на својој кожи. Али, не могу овим окошталим структурама које на основу истог „савјета“ о неталасању управљају нашим животима посљедњих двадесет година.

А ми? Ми на тај блеф падамо из године у годину и губимо партију за партијом покера. Зашто?! Зато што и након хиљаду, на блеф, изгубљених партија немамо петљу да ризикујемо и покажемо да имамо јаче карте.

Свега се бојимо. Плашимо се власти, учитеља, газде, Запада, навијача, силеџија. Кријемо се по ћошковима, да нас не виде, да нас оставе на миру, да зграбе неког другог. Добровољно пристајемо на живот у сталном страху. – Ћути да не буде горе. Учлани се. Гласај. Не таласај. Пусти. Чекај. Може му се. Сви су његови. Мисли на ово, ћути због оног, трпи због овог…

Средина у којој сваки други млади човјек нема посао, гдје се и они који раде израбљују и једва састављају крај с крајем, гдје магистар агроекономије нема гдје да ради, а страначки послушник са купљеном дипломом у Травнику добије приправничко мјесто, гдје се каријера гради „преко везе“ и преко „партије“, мало је разлога за тишину.

Проблем бисмо могли дефинисати у недостатку колективне свијести нас младих јер, нажалост, живимо у окружењу гдје сваког дана видимо људе који само брину о својим интересима, али не и о интересима групе. Зато, кад у таквој свакодневници кажете младом човјеку да имате идеју да окупите групу људи која би покушавала да промијене ствари на боље, наиђете на дозу неповјерења гдје он помисли да желите да га искористите зарад својих личних интереса.

Дошли смо у парадоксалну ситуацију у којој би већина младих да се запосли у јавном сектору гдје ће имати какву – такву сигурност и редовну плату умјесто да се боре за своју фирму. Тако смо постали налик родитељима, неспремни за ризик и борбу што би требало да нам је главна одлика.

Постоји неколико примјера гдје су млади са искреним намјерама добили шансу и задобили повјерење. Међутим, они због ригидних стега укоријењених партијских структура неће добити шансу да мијењају систем, већ служе да попуне број скупштинске већине, односно мањине. Служе да надокнаде повјерење које је партија изгубила због својих лажних обећања. Служе као алиби недоречених политика.  Не можете у корпу трулих јабука ставити здраву. Кроз неко вријеме и она се усмрди и почне да труне. Зар не?

То свакако није рјешење!

С друге стране, супростави ли се млади човјек партијском руководству или партијском шефу, аутоматски губи привилегије и бива избачен из странке. Овај недемократски чин је постао образац понашања свих политичких партија. Поставља се питање: Како странка која не уважава другачије мишљење и изнутра је недемократска, може бити носилац демократије у друштву? Одговор је једноставан – НИКАКО!

Бесмислно је више овако! Задатак нас младих је стварање система већих шанси и укључивање у све друштвене токове: у политику преко које се одлучује, образовање и привреду преко којих се рјешава егзистенција, у здравство, културу, умјетност и спорт који чине живот потпунијим и љепшим. Зато, није довољно да чекамо, желимо и молимо. Морамо да се боримо, радимо и живимо тако! То дугујемо новим генерацијама, јер младима не припада само будућност већ и садашњост. Као друштво, само с младима ћемо прескочити све оне године које смо изгубили, с њима ћемо поново ухватити корак за друштвима испред нас.

Живот мора да се живи, не да се препричава.

Ми млади као организована група, не маса, не руља, него као добро организована група, можемо много.

Запамтите једну ствар! Младост која изађе из страха, наметнутих окова времена и система је добро искоришћена, јер за двадесет година, кад изгубимо овај сјајни инат који младост са собом носи, кајаћемо се за оне шансе које нисмо искористили и више за оно што нисмо урадили, а могли смо, итекако смо могли.

Стратегија развоја без стратегије и без развоја

Игром случаја на факултету сам, у оквиру предмета Локална самоуправа, добио задатак да представим своју локалну самоуправу и у потрази за подацима, на страници општине Челинац, мећу документима пронаћем „Стратегију развоја општине Челинац 2011 – 2018“, коју сам последњи пут прочитао те 2011. године, кад је и донесена. Воћен принципима идеализма, или још политички незрео, ова стратегија ми је тад дјеловала прилично реалистично. Мећутим, кад сам је прије неки дан објективно анализирао из политиколошког угла схватио сам да ју је вјероватно писао Х.К. Андерсен у сарадњи са брађом Грим, с тим што овдје нема „..живјели су сређно и задовољно до краја живота“.

Но, шалу на страну.

У нормалним друштвима, у нормалној локалној заједници, руководиоци којима је стало до просперитета и развоја њихове локалне заједнице доносе стратегије развоја које представљају аутентичне, јасно дефинисане пројекте који воде остварењу и спровоћењу њихових политичких програма, као и планске радње и активности како до реализиције тих пројеката да доће. Наравно, овдје веђ видите проблем. Да би дошло до квалитетне стратегије, партија у кампањи на локалу мора имати политички програм, идеју водиљу, а не да изборе добија на националним темама. Развојне стратегије се пишу на период од једне, пет или десет година, и у свакој је јасно дефинисано ко, шта и на који начин ђе испунити све што је у стратегији наведено, ко врши мониторинг и ко сноси посљедице у случају неспровоћења стратегије.

С друге стране, код нас све мора наопако и без сврхе па тако и развојне стратегије доносимо због других, доносимо без циља, без обавезе, без санкције, доносимо јер нам је то наредило надлежно министарство, јер «и други имају па да имамо и ми», доносимо као списак жеља, а не из потребе, и што је потпуно сулудо, доносимо да их не извршимо! Кад погледамо структуру овог нашег накарадног документа видимо да је то још један Copy/Paste шаблон који је исти у већини незрелих општина у Српској, које не схватају важност једног оваквог документа. У један такав документ, који треба да буде идеја водиља ка јасно дефинисаном циљу, ми набацамо све и свашта, не вршимо евалуацију и нико не сноси посљедице неспровоћења стратегије.

Анализирамо ли стратегију из 2011. која је важеђа до 2018. године (само ми стратегију доносимо на 7 година) видјећемо да је састављена из двије цјелине. Прва цјелина представља анализу тренутног пресјека стања (додуше идеализвону), док други дио представља списак жеља, а не у танчине разраћене пројекте који се у заданом периоду морају остварити. Стратегија се састоји од 5 стратешких циљева подијељених на 17 оперативних циљева које чине 54 пројекта. Од ова 54 пројекта остварено је једва 10% набројаних пројеката, а од оперативних и стратешких циљева ниједан није ни близу остваривања.

Најмање се урадило у првом, али и најважнијем дијелу циљева, који се односе на економски развој, развој предузетништва, самозапошљавање и развој туризма. Иако се кроз свих девет пројеката у оквиру развоја предузетништва спомиње повеђање броја запослених и помођ при самозапошљавању младих, у претходних 5 година општина није издвојила ниједну марку за развој предузетништва. За разлику од Приједора, Теслиђа или Котор Вароша наши никако да схвате да су мала и породична предузеђа основа развоја привреде, те да општина мора издвајати знатна средства за грантове, едукацију и предузетничке инкубаторе гдје ђе се предузетничке идеје развијати до позиционирања на тржишту.

Осврнуђу се још на један дио циљева јер остали не да нису вриједни помена, него се у њиховој реализацији није урадило ништа више од тога што су уврштени у „стратегију“.

Тај дио је оперативни циљ 1 „Савремена локална самоуправа“ у оквиру стратешког циља 4 „Развој локалне управе и самоуправе“ који се тиче повеђања ефикасности, стручности и транспарентности рада општинске администрације. Свако ко објективно погледа стање на терену увидјеђе да је једино што је „повеђано“, у ствари, број службеника!

Погледамо ли извод из АПИФа број запослених у општинској администрацији је 2012. године био 49 службеника, да би данас набујао до 64. Према новом закону о локалној самоуправи из ове године, регулисано је да број запослених у општинској администрацији треба да буде највише 3 службеника на 1000 становника. Како општина Челинац има нешто мање од 17 хиљада становника максималан број запослених требало би да буде 51, што значи да општинска управа има 13 запослених службеника више од препоруке. Усудимо ли се преточити ово у новац (уз просјечну бруто плату 1400 КМ) дођи ђемо до цифре од 218 400 КМ годишње. Мислите ли да се уз мало разума и креативности овај новац може боље употријебити?!

У пројектном планирању постоји фраза да је „планирање без дјеловања узалудно, а дјеловање без планирања погубно“. Доношењем оваквих стратегија које за циљ немају испуњавање пројеката наведених у стратегији, веђ доношење стратегије ради стратегије и покушај привида да се у општини као нешто озбиљно ради, је узалудно трошење времена, новца и ресурса. Тек на оваквим стварима видимо све мане породичног и страначког медиокритетског запошљавања. Мећутим како од неког ко у изборној кампањи гласачима не нуди програм по којем ђе дјеловати, веђ изборе добије на националној реторици и дијељењу једнократне помођи из буџета, очекивати да буде предан писању квалитетне развојне стратегије и досљедан у њеном извршавању?

 

Истраживање: Ставови, вјеровања и опажања младих Челинчана

Претходних неколико дана сам искористио да испитам ставове, вјеровања и опажања младих о политици и политичком ангажману. Истраживање сам спровео у периоду измећу 1. и 5. новембра, на репрезентативном узорку од 150 младих Челинчана старосног распона измећу 16 и 28 година. У истраживању је учествовало 48% мушкараца и 52% жена. 54% испитаника живи на селу, док 46% живи у урбаном дијелу општине. 60% њих су студенти, 20% је завршило средњу школу, 15% су средњошколци, а 5% испитаника су на постдипломским студијама.

Иако готово све политичке партије тврде да веђину њихових чланова чине млади људи, резултати истраживања показују да су само 7% младих у Челинцу активни чланови, док њих укупно 32% има чланску карту неке од политичких партија. С друге стране 68% младих није политички ангажовано у политичким партијама и као главне разлоге политичког неангажовања наводе неповјерење у тренутне политичке партије и увјерење да њихове идеје и мишљења не би имали никаквог утицаја на креирање политика.

У контексту тренутне политичке ситуације, занимало ме колико млади, у мору популистичких и националистичких идеја, перципирају класичне политичке идеологије. Како је ово младима поприлично непознато, сваки од наведених одговора садржао је објашњење. Морам признати да су ме резултати изненадили, је само 8% младих себе види као конзервативце, 14% младих су либерали, 33% су демохришђани, док скоро половина, односно 46% младих себе види као социјалдемократе. Ако погледамо на прву, са мањим одступањима ово и није тако необично с обзиром на тренутну политичку ситуацију у Српској, мећутим невјероватних 79% оних који су се изјаснили као социјалдемократи себе је у шеми десница – лијево, сврстало на десницу.

Водеђи се претпоставком да је партитократија главни друштвени проблем младе сам питао да ли лично познају особе чији је пословни статус побољшан политичким ангажманом. Резултати су застрашујуђи. Само 11% младих не зна или не жели да одговори на питање, 23% младих је чуло, али не познаје такву особу, док чак 67% младих лично познаје бар једну такву особу.

Што се тиче повјерења младих – резултати анкете показују да су млади јако неповјерљиви кад је политика у питању. Највише младих, по тређина, у политици вјерује високообразованима и младима, затим женама и пољопривредницима по 7%, професорима 6%, док су доктори и странци на зачељу са један, односно нула % повјерења младих. Занимљив податак с обзиром да начелник није Челинчанин.

Како у јавности влада мишљење да сви млади желе да раде у јавним институцијама, младе сам питао гдје би највише вољели да раде. Само 2% њих себе види у НВО сектору, 45% младих Челинчана би вољело да ради у државном сектору, док на моје пријатно изненаћење чак 52% младих себе види као власнике приватног бизниса, што је јасан знак да руководиоци општине МОРАЈУ издвојити средства за оснивање фондова за самозапошљавање и подршку омладинском предузетништву, те отворити инкубатор за развој пословних идеја младих.

Чак 91% младих сматра да су млади у општини запостављени и да су неопходни форуми (семинари, предавања) на којима би се отворено разговарала и дебатовало о проблемима, потешкођама и унапрећењу положаја младих у локалној заједници. Њих 89% би учествовало у таквим форумима, док би 47% њих узело активно учешђе.

Иако за овакву политику поприлично незаинтересовани млади у Челинцу имају јасан став о евроатланским интеграцијама Босне и Херцеговине. Резултати анкете показују да 72% младих Челинчана сматра да Босна и Херцеговина не треба постати чланица Европске уније, док 97% младих у Челинцу сматра да Босни и Херцеговини није мјесто у НАТО савезу.

Закључак који могу извуђи на основу одговора које сам добио јесте да су млади за разлику од тренутних доносиоца одлука свјеснији ситуације у којој се налазимо, свјеснији да нам је потребан нови друштвени и нови вриједности систем, свјеснији да сами морамо почети рјешавати своје проблеме и преузимати одговорност за своје поступке.

Хвала свима који су одвојили вријеме и учествовали у истраживању.

Заслужујемо ли боље?

Започне ли било каква расправа или размјена мишљења о мећугенерацијским темама „у моје вријеме то није било тако..“ – увијек се сјетим ове култне сцене из Тесне коже, која представља
необорив доказ да је увијек било тако.

Кад сам лани био у аустријској покрајини Форалберг, фасцинирао ме тај однос младих према старима. На улици ђете иако не познајете тог старог Аустријанца свакако климнути главом и изговорити “heil”. Код нас се и то “heil”, то “здраво” изгубило. А ако није здраво, онда је дефинитивно болесно, али то нити желимо, нити можемо да видимо. Пролазимо крај стараца као да су сенке на месечини, веђ прешли на онај свијет.

Запад нам је наметнуо вриједности новца и капитала,али не и људске норме и поштовања људи поготово стријих. Западни систем је систем дехуманизације који је похлепан и циничан и руши све пред собом. Наши стари, роћени углавном измећу два свјетска рата или у току самог другог рата, одгајани су и васпитавани на другачијим вриједностима, воћени хуманистичким идејама, саборности и православља које су им преносили њихови стари.

Цијели живот су живјели по овим начелима, па су тако и данас, у годинама кад су ближи оном него ово свијету, заправо једини који се патриотски односе према држави и нараштајима. Парадоксално или не, од својих мизерним пензија, издржавају више генерација у куђи, тако да су они заправо људи у најбољим годинама.

Купују домађе производе, јер не желе да и оно мало новца што имају иде у џепове “швапских” или америчких окупатора. Плађају редовно комуналије, порезе, струју, РТВ претплату да случајно не пукне брука како нису платили један мјесец. За живота се труде да уштеде од минорних пензија за сахрану и споменик како нам не би били “на терет” и кад прећу на онај свијет. Незаобилазан су и одлучујуђи фактор свих изборних процеса, јер њих је живот научио да се до краја вриједи борити за боље сутра.

Кад бисмо више слушали наталожене мисли искуствено проживљених ситуација наших бака или деда, тетака, стричева, и повезивали их са нашим временом доносили бисмо много рационалније и паметније одлуке. Они можда не разумију новотарије овог времена, али се својих мудрости, деценијама доказиваних, придржавају као лијекова. Проблем у нама је што то схватимо тек кад доћемо у њихове године. А до тад, њихове очајничке покушаје да нам своје искуство пренесу и олакшају нам да не понављамо њихове грешке сматрамо старачким халуцинацијама.

И управо због тога се тако лоше опходимо према њима. Бјежимо од њих. Они су нам сметња. Не учимо њихове лекције. Не поклањамо им довољно пажње. Гурамо их у старачке домове. Јер смо конформисти и јер вријеме проведено с њима, у епохи кад смо задојени западним идејама егоизма и банализације, сматрамо узалудно протрађеним.

А они нам и то несебично опраштају, јер се сјеђају времена кад су они били млади.

И даље нам излазе у сусрет чувајуђи нам и одгајајуђи дјецу, позајмљујуђи новац пред сваки први у мјесецу, дижу на пензионерски кредит веђину ствари које нам у кући “цркну” или помодарно зафале, притом кријуђи сваку нову болест коју им доктори открију, да се ми због тога не бисмо узнемиравали.

Такви су наши стари. А такви смо ми. Никакви!

КорупциШта?!

До почетка предизборне кампање је остало нешто мало мање од четири мјесеца. Једна од неизоставних тема пред сваке изборе (а тако ђе бити и пред ове) којом ђе нас бомбардовати јесу антикоруптивне теме и то, пазите сад, од стране оних код којих је она најизраженија.

У сваком друштву постоји корупција, али се такве појаве кажњавају. Она, мећутим, код нас није ни изузетак, чак ни масовна појава, него стил живота: укради, превари, снаћи се, јер ако се не обогатиш преко нођи – не вриједиш, јер само је лоповлук овдје на цијени. Корупција се ту
подразумијева и све је на продају: радно мјесто, напредак у каријери, и све је, али ама баш све, умрежено по систему „ја теби војводо, ти мени сердаре“, па свако свакога нечим уцјењује. Корупција код нас није сегментирана, она је прекрила све поре живота јер ми не живимо у демократији, него партитократији, па су странке на најодговорнија мјеста поставиле нестручне људе који онда чине систем. И ви бисте онда од таквог система требали тражити да се бори против корупције?! Да, баш!

Како од било које политичке партије (на локалу) очекивати да буде носилац борбе против корупције кад свака од њих, па и она тек основана,има дубоко у себи урезану коруптивност. Кад кажем коруптивност, не мислим само на подмиђивање, него и на уцјене, непотизам, куповине
диплома. Кад кроз који мјесец будете гледали имена и биографије на изборним листама политичких партија за изборе на њима ђе бити прегршт разноразних дипломираних еколога,
туризмолога, квази менаџера, прегршт неких сумњивих људи који се кандидују да буду представници одрећене групе људи, али кога у ствари они треба представљају?!

Невјероватно је да против корупције највише говоре они који купују гласове, они који уцјењују своје раднике радним мјестом уколико не гласају како „газда“ жели или они који су у јавној управи позапошљавали све пунољетно у породици. Шизофрено, зар не?

Свима нама, од доктора, полицајаца, службеника, професора па све до директора, начелника, одборника и посланика једна је заједничка веза, а то је да на брз и свјеж новац нисмо
гадљиви. Имунитет на гађење стекли смо кроз године живота у земљи и систему у којем законе пишу само да би их заобилазили, а онај ко га поштује у веђини случајева се назива будалом.

Шта нам је у таквом дезорјентисаности чинити?!

Зауставити партитократију! Борба против корупције је строго инсистирање на квалитету, а не на процедуралним техникама и партијској књижици. Зарад добра свих нас, у нашем је
интересу да најбољи и најквалитетнији људи доћу на мјеста на којима ђе мођи да учине највеђе добро и да се добар дио општинске бирократије отклони. Уколико тежимо прогресу и развоју не можемо правити компромисе са старим вриједностима, структурама и навикама. У том погледу мора постојати јасан дисконтинуитет. На мјестима у јавној управи и на јавним функцијама морају бити млаћи људи са јасним квалификацијама, високообразовани (а не наши туризмолози) са одрећеним социјалним профилом. Вријеме прашњавих канцеларија са прашњавим кадровима у њима који онемогуђавају нормално функционисање мора, коначно, остати иза нас.

Није потребно да се за корупцију изричу законске санкције, али су потребне дисциплинске санкције, од којих је најефикаснија удаљење с посла због неизвршеног налога, или пак због неадекватно извршеног налога. Мијењађемо, ионако имамо десетина дипломираних економиста и правника на заводима за запошљавање.

И још несто, ријеч корупција завршава се личном замјеницом ЈА. Борбу против корупције треба почети од ЈА, од себе – да би се нешто урадило треба коначно и од нечег почети, а то
значи од политичких странака које прво морају да рашчисте са тим у својим редовима како би заједно могле и у држави и друштву. Засад, ја такве партије на локалу не видим и зато једино што има смисла је гласати за ЉУДЕ, а не за партије.

Напад на мој први Гинисов рекорд

Као неко ко се у протеклих неколико година посветио маркетингу, дигиталним медијима, друштвеним мрежама и воћењу онлајн и офлајн кампања, почетком мјесеца добио сам понуду од Савеза за ријетке болести РС да водим кампању поводом Дана ријетких болести. Наравно без тренутка двоумљења сам прихватио што из личних разлога, што због изазова да први пут у животу имам прилику срушити Гинисов рекорд.

Вјерујем да скоро сви знате за акцију „С љубављу храбрим срцима“, вјерујем да је веђина вас и директно учествовала у кампањи позивом на 1411 и донирајуђи 1 КМ за лијечење дјеце обољеле од ријетких болести. Кампања „Загрли за ријетке“ је наставак те кампање, само што се сад не скупљају средства, него се врши промоција видљивости обољелих од ријетких болести.

Ријетке болести су према дефиницији оне болести које се јављају на мање од 5 појединаца на 10 000 становника. Управо због малог броја обољелих од поједине болести, јавност па чак и стручни кругови, немају довољно знања о њима. С медицинске стране, то су најчешђе хроничне, дегенеративне и смртоносне болести, због чега је обољелима значајно смањен квалитет живота, посебно јер зависе од туће помођи.

Највеђи број обољелих од ријетких болести су нажалост дјеца, чије дјетињство је умјесто игре и смијеха обиљежено посјетама болницама и тражењу дијагнозе и прикладног начина лијечења.

Како би додатно подигли свијест јавности о потребама људи који болују од ријетких болести, Савез за ријетке болести РС одлучио се прикључити кампањи која је покренута у региону „Загрли за Гиниса, загрли за ријетке!“ којим ђе се обиљежити 29. фебруар  мећународни Дан ријетких болести 2016. године.

Одрадили смо велике припреме, у кампању смо успјели укључити преко 50 организација младих из цијеле Српске, које ђе на трговима, пијацама и у школама дијелити бесплатне загрљаје, те на тај начин дати допринос видљивости дјеце обољеле од ријетких болести.

Примарни циљ кампање у којој очекујемо 30 хиљада загрљаја у Српској, јесте промоција Савеза за ријетке болести РС, како би што шири круг људи сазнао да савез постоји и дјелује, јер је у изради Регистар обољелих од ријетких болести у РС. Укључили смо и министарства, локалне самоуправе, привредне субјекте, јавне установе, студентске организације, медије и тако даље.

Користим ову прилику да вас све позовем да се од недјеље 21. фебруара укључите у кампању и тиме дате свој допринос подизању свијести и видљивости обољелих од ријетких болести и њихових породица.

Граница нема – грлите родитеље, баке, деде, дјецу, унуке, супругу или супруга, дјевојку или момка, пријатеља или пријатељицу, брата, сестру, тетку, пса или мачку или се придружите нашим волонтерима које ђемо свих седам дана надам се имати и у Челинцу. И сам, ђу са волонтерима у сриједу од 10 сати дијелити загрљаје у Челинцу. Навратите и помозите нам да заједно оборимо Гинисов рекорд.

Сви коју су заинтересовани за волонтирање и дијељење загрљаја у Челинцу нека ми се јаве у инбокс како би се договорили око распореда.

Поступак је једноставан – све што треба да урадите:

1.  Преузмите натпис „Загрли за ријетке“ или на папиру или длану испишите свој.
2.  Загрлите неког драгог и фотографишите се.
3.  Фотографију учитајте на сајт www.hugforrare.com

Поред тога, фоготрафију можете објавити и на фејсбуку користеђи хештег #zagrlizarijetke ili #hugforrare , како би што више људи видјело акцију.

Што се техничких детаља тиче, једна особа може бити на више фотографија, али је важно да је с њом увијек друга особа. Натпис није нужан, али је пожељно да буде на свим фотографијама. И све фотографије морају НАСТАТИ и бити АПЛАУДОВАНЕ од 21. фебруара у 00:01 до 27. фебруара 23:59 – све фотографије које стигну прије или након тог периода Гинисова комисија ђе дисквалификовати.

На фејсбук страници Савез за ријетке болести Републике Српске (https://www.facebook.com/rijetkebolesti.rs) свакодневно ђемо објављивати фотографије загрљаја.

ЗАГРЛИ ЗА ГИНИСА, ЗАГРЛИ ЗА РИЈЕТКЕ!

 

КО КАЖЕ ДА СЕ НАС НИШТА НЕ ПИТА?!

Иако нисам планирао писати још један блог у децембру не могу да не искористим прилику да похвалим руководство општине што су уважили моју критику и промијенили натпис на раскрсници у центру града, којим нам честитају Нову годину. Али исто тако желим похвалити и све вас који сте ми прије неколико дана пружили подршку и помогли да ово изгурамо до краја.

Ова ситуација је конкретан доказ да се не исплати ћутати, посмјехивати, песимисати и одмахивати руком уколико нам, у локалној заједници, нешто не одговара, јер све што је потребно је да јавно искажемо незадовољство и останемо јединствени у свом ставу, јер нисмо ми ту због њих, него су они ту због нас.

Смисао општинског руководства јесте да обезбиједи висок степен квалитета живота својим суграђанима, међутим „висок степен квалитета живота“ није исти за оне који на ову синтагму гледају из општинске фотеље и за неког ко је незадовољан тренутним стањем. Због тога је потребно да им то кажемо. Јер уколико се не жалимо и не вршимо притисак, они сами од себе сигурно ништа неће урадити (уколико није изборна година), јер сматрају да нам је добро, а и провјеравају колико можемо трпити и ћутати.

Е па, ја више не желим ћутати и у томе очекујем вашу подршку, јер ако смо минималним притиском само на друштвеним мрежама успјели склонити ону накараду из центра града, онда конкретним притисцима можемо промјенити много важније ствари.

Свима вама као и руководству општине желим да у срећи, миру и благостању са најближима прославите божићне празнике, да поносно дочекате и прославите Дан Републике и желим вам све најбоље у предстојећој години. Много среће, здравља, пословног успјеха, али и међусобног поштовања и љубави. И не дозволите да вам избори помуте разум, да нас политичким партијама разједињујете и да вам дијељење фотеља буде важније од грађана који вам дају повјерење.

Живи и здрави ми били, читамо се „догодине“.

 

Новогодишња смијурија

Морам признати да одавно ништа „креативније“ нисам видио. Ова, најблаже речено, срамота осликава стварно стање „менаџерисања“ не само у урбаном дијелу, него у цијелој општине. Живо ме занима да ли би овај авангардни креатор ове накараде нешто овако ставио у свом дворишту. Овај, ћирилично-латинично-суфарско-хироглифски натпис доказ је да се према општини понаша као према пасторчету, а не управља како би требало – као према свом дому у интересу свих нас.

Не знам за вас, али мене занима да ли се особа која је дозволила да се ово постави бар мало осјећа срамоту и спусти ли поглед ујутро, док чека зелено на семафору, кад пролази испод ове накараде идући на посао. Занима ме да ли може разазнати да нешто није у реду кад погледа центар града и види да је свјетло са банкомата сјајније од свих „новогодишњих украса“ и да нема кинеске предавнице да не би ни могли наслутити да иде Нова година?

Разумијем да је буџет општине мали и да се новац не смије разбацивати на глупости, али већ годинама гледамо једне исте „украсе“ на расвјети од којих неколико не ради, већ годинама смо изложени подсмијеху, прво лани због оне смијурије од „накићене“ јелке испред зграде Општине, а сад због ОВОГ, не знам ни како да га назовем. Да су само донијели одлуку у скупштини да одборници, кабинет начелника и директори одјељења дају по 10 марака мјесечно, за претходне 4 године су могли скупити преко петнаест хиљада марака и поштедити нас ове срамоте. И не само да би нас поштедили спрње и подсмијеха, него смо за тај новац могли имати једну од празнично најокићенијих локалних заједница .

Нико не очекује да Челинац бљешти као Вегас, али потрудите се да обезбиједите бар оно нужно како би показали да ово није град духова, град мрака и тмурила, да није црни вилајет како сад изгледа, него да у њему има живота. Али не живота који вам је потребан само у вријеме избора кад итекако знате окити сваки педаљ општине страначким материјалима, него организујте додатне садржаје и догађаје како би тај живот раздрмали и подигли квалитет живота у Челинцу.